Вук Драшковић: Тамо далеко

Главни јунак и наратор је Видан Максимовић, унук ратника из Првог светског рата који је преживео албанску голготу. Деда је својим причама о сахрањивању Срба у море, крај грчког острва Вида, о лађици Шалупи и Цампики који је бацао у воду мртве, распирио унукову машту толико да целог живота осећа преплитање сна и јаве.

Видановог оца Јеремију комунисти су убили и бацили у бунар, под оптужбом да је помагао Дражи Михаиловићу. Генерал Дража нигде се не именује, само се помиње метафора Горски цар. Дечаков учитељ је типични представник нове власти која је прогонила непокорне, „убијала Бога“ и сећање на ратовање за некадашњу државу у војсци која је била „великосрпска буржоаска срамота“. Ово је за Видана прво горко животно искуство.

Мајка му је погинула крај језера од удара грома, што је још један потрес који снажно утиче на психу дечака, Видан добија епилептичне нападе.

Деда је продао половину свог имања крај језера да би се Видан школовао на Сорбони и постао доктор филозофских наука. Оженио се Францускињом Алис и добио сина Бориса и кћерку Натали. Чини се да је својом оствареношћу и на личном, породичном плану, и на плану каријере, образовања, Видан успео да се издигне изнад завичајног проклетства као судбинске предодређености. Али оно што нарушава Виданов мир јесте његово чудно транспоновање у сферу немогућег, ирационалног.

Уводи се метафизичка димензија мешања сна и јаве и пророчког дара за време епилептичних напада. Иако има луцидне снове и живе визије које личе на праву реалност, Видан одбија да поверује у постојање паралелних стварности, улажење у свест мртвих,  могућност пророковања, пројектовања сопствене егзистенције на више места одједном... Виданове пророчке визије обелодањује свету његова жена Алис, након покушаја убиства британске премијерке Маргарет Тачер и смрти Индире Ганди, које је Видан помињао у бунилу епилептичних напада. Свет његово ћутање о злочинима које предвиђа схвата као монструозност, себичност и Видан покушава самоубиство тровањем. Професори космолози - Цимерман и Матушкин поседују исти дар, са њима у надреалним просторима Видан комуницира. Они укоравају у болници Видана што не поштује такву своју изузетност. Објашњавају му да епифиза изазива олује у трећем оку, чиме се омогућавају продори у будућност, истовремено постојање на више места, комуникација са сличнима... Како и даље Видан то не жели, саветују му да пише и објави белешке након њихове смрти.

Још један животни слом, смрт сина Бориса, тачније његова погибија у Србији у ратној олуји  деведесетих, приликом њихове посете завичају, Видана је потпуно поразила. Алис се разводи од њега, Видан одлази у Јужну Америку, настањује се на хацијенди испод Анда, а себе представља као Сантанција (како је себе некада давно доживео у сну).

Као седамдесетогодишњи старац, Видан додаје још једно поглавље у своју бележницу и издаје ту необичну повест свог живота тек након смрти необичних космолога, Руса Матушкина и Немца Цимермана.

Читаво штиво делује као мозаик чији се смисао најпре само наслућује, да би се тек на крају, након склапања корица књиге осетила потпуно трагедија појединаца рођених у једном  народу који највише страда због својих подела. Приповедање у првом лицу и техника тока свести доприносе интензивнијем доживљају горке судбине човека који је самим својим рођењем предодређен да носи наследно бреме као свој крст, своју личну голготу.