Толеранција – не кошта ништа, али пуно вреди

Језик мржње је присутан у свакодневном животу, а често је део и јавне комуникације, стога је неопходно говорити о толеранцији. Шовинистички графити, напади на верске и етничке заједнице, вређање по основама верске, националне, сексуалне припадности, насиље међу младима, само су неки од облика нетолерантног понашања.

Свима нама треба поставити циљ да на неки начин "приведемо" толеранцији оне које толеранција не привлачи, оне којима је та реч, или индиферентна, или чак имају аверзију према њој.

Толеранција треба да нагони на преиспитивање, па и суочавање са самим собом и својом одговорности. Лако је бити толерантан кад исто или слично мислимо и делимо исте вредности, али шта се дешава кад то није случај? Где је улога толеранције у односу на оне који другачије мисле, који су другачијег порекла?

Опасно је гурати све проблеме испод тепиха, о нетолеранцији се мора јавно говорити. Нетолеранција потиче из страхова, из великих страхова. И нећемо успети да комуницирамо идеју толеранције, да је усадимо на неки начин, да се едукујемо, ако пре тога не сагледамо шта је оно чега се људи плаше кад се говори о томе.

Наш народ је, наиме, доживео страшне историјске ломове, што је оставило траг и на стабилност породице. Страхујемо јер треба да пређемо са једног културног обрасца – епског, борбеног, који је чинио као неки наш понос, и да сада будемо ученици у нечему другом, где смо слаби, где смо само ђаци. Тај прелаз оставља нас без тла под ногама. Идеја толеранције не сме да нас плаши, нама треба идеја која ће нас инспирисати; њу није добро посматрати као вредност која се не бира, која се намеће. Толеранција није само трпети и подносити, она је много више од тога, и ваљало би је обогатити терминима као што су добронамерност, отвореност, уважавање.

Толерантност је у тесној вези са људским инстинктима, а пре свега са нагоном за самоодржањем и егоизмом, зато је добро имати у виду да своје пориве, али и међуљудске контакте можемо ублажити: добрим васпитањем, осећањем правичности, знањем, поштењем, поштовањем честитих људи, отвореношћу духа, добром вољом, интелигенцијом, вером која делује преко љубави.

Толеранција је активан однос према различитостима, њихово уважавање, и захтева велику ангажованост индивидуе: преиспитивање, спознавање сопствене одговорности, потреба, вредности, идеја; упознавање других и учења о њиховим различитостима. На билбордима се могу видети разне поруке као што су: "Да и комшијина крава буде жива и здрава", или: "Толеранција. Не кошта ништа, а пуно вреди".

Каквог је ефекта ова кампања? Може се илустровати једном причом. На пијаци пита човек продавачицу за тезгом има ли одређену врсту чаја, на шта му она одговара да нема, али да га има једна госпођа која продаје за другом тезгом, па да се њој обрати. На то зачуђени човек упита: "Па ви мене шаљете вашој конкуренцији?" А она ће на то: "Не кошта ништа, а пуно вреди".

Поента је, наиме, да се људи морају едуковати, јер толеранција се у свим друштвима прожима и са насиљем, и ни једно друштво није потпуно одмакло од насиља ка толеранцији. Сведоци смо свакодневних понижења и неправде, жртава оних који мисле да су јачи, моћнији. Али није довољно неке ствари само изрећи, писати о њима, насиљу треба стати на пут.

Морамо се сетити да разлике међу нама не треба да буду узроци међусобних сукоба, посматрајмо то са друге тачке гледишта – нисмо сви исти и управо због разлика међу нама, свет није досадно место.

Потребна је снага нас младих за борбу против мржње. Срећа је да постоје млади људи који верују у оно што раде и боре се за то. Толеранција се не сме заснивати на суздржавању од чињења нечега, она представља деловање на неки конкретан начин. Пасивност и неизјашњавање носи са собом ризик да човек постане нехотични присталица нетолерантне стране.

Али да се не лажемо. Ништа не иде на брзину. На крајњи резултат је потребно чекати и неколико година, па и деценија. За почетак активно приступимо проблему и рецимо себи: "Нећу мржњу, хоћу толеранцију!"