Путник кроз васиону и векове

Миланковић је дао два фундаментална доприноса светској науци. Први допринос представља „Канон осунчавања Земље“ којим су одређене климе свих планета Сунчевог система. Други допринос је објашњење промена климе на Земљи условљених променама положаја Земље у односу на Сунце. Тиме су објашњена ледена доба која су се десила у геолошкој прошлости наше планете, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности. То су разлози који указују на то да треба детаљније да упознамо живот и дело Милутина Миланковића.

„Кроз васиону и векове“ Милутина Миланковића сачињава тридесет седам писама неименованој дами, а њихов основни задатак је да буду замена за разговоре на тему историје астрономије.

Милутин Миланковић (1879-1958)

Писац користи прилику да се сети свог дотадашњег живота, од родне куће у Даљу, крај Осијека, преко школовања, првих успеха и недаћа на професионалном плану, до рада на својим основним научним тезама, не заборављајући да надахнуто опише путовања по Немачкој, Мађарској, Цариграду, повратак у опустели и оронули родни дом, али и да се дискретно удвара драгој му дами која је, очито, поприлично млађа од њега.

Родна кућа Милутина Миланковића у Даљу

Када се, пак, бави науком, писац користи врло особен приступ: путује са пријатељицом, како каже наслов књиге, кроз простор и време, све до трена дешавања које ће изменити науку. Стога намерници, у прикладној одећи, лутају Вавилоном, колевком астрономије, старогрчком Атином, Александријом, Падовом, Дубровником, Прагом, Енглеском, Немачком. Скривени од очију староседелаца они уходе вавилонске свештенике, Аристотела, Ератостена и остале научнике Александрије, Клеопатру и Цезара, Галилеја, Тихо Брахеа, Кеплера, Њутна.

„Ми захваљујемо нашем вођи, и на улазу библиотеке предајемо Архимедово писмо за Ератостена. Уведени смо у пространу дворану. Њена ниска седишта прекривена су тигровским и леопардским крзнима, а на среди главног зида стоји мраморно попрсје Птолемеја Филаделфа, оснивача Музеја. Убрзо иза тога улази, но са друге стране, Ератостен. Човек од непуних шездесет година, средњег раста, врло углађен, скоро церемонијалних манира, он нам жели најодабранијим речима добродошлицу. Када смо заузели седишта, он нам изјављује да је Музеју особита част што нас види као своје госте, а нада се да ћемо се и ми овде добро осећати и упознати са његовим установама, наукама и научницима. Распитује за здравље Архимедово, чије име се овде изговара са дубоким поштовањем...“

(...)

Када се је Птолемеј XII оженио странкињом, процвао је на исцрпелом стаблу птолемејске династије један диван цветак, Клеопатра, Афродита Нила, оживотворена Венера, нова Лепа Јелена, и како су је већ звали њени савременици.

Лепота те жене, која још и данас сјаји кроз векове и која је у њима добила значај једног симбола, не би сигурно имала ону неодољиву снагу да није била удружена са високим душевним особинама. Интелигентна, духовита, поносита, осећајна, а одрасла у друштву научника, песника и уметника, Клеопатра је била најизображенија жена старога века. Говорила је савршено грчки, латински, арапски, јеврејски, коптски и персијски, а историју је познавала боље него ико. Но, поред свега тога, била је жена од главе до пете. Зато јој се мушкарци нису могли да одупру, а то је она тачно знала и рано испробала...“

Радознали путници „уживо“ срећу и савременике, пишчеве пријатеље и сараднике, Владимира Кепена (издавача капиталног „Приручника климатологије“) и Алфреда Вегенера (творца теорије о померању континената, који је погинуо 1930. године током научноистраживачке експедиције на Гренланду), Леверјеа (проналазача Нептуна) и Фламариона (о коме писац нема високо мишљење, посебно у светлу инцидента који се десио измеђи њих; наиме, Миланковић је доказао да су неке Фламарионове тезе погрешне, али је популарни Француз глатко прешао преко тога, уз лаки шарлатански подсмех на рачун научника).

Понекад се у писмима описују и експерименти, скицира образац размишљања, прати пут неког старог списа или развој каковог научног инструмента, баш као што се описује архитектура старих и нових градова или путовање морима.

„ Док је био још у Пизи, Галилеји се покрвио са перипатетицима. Они су доказивали да уколико је које тело теже, утолико брже пада, а он им је доказивао да то не може бити тачно: две цигле, слепљене једна уз другу, неће моћи брже падати него када су једноставно положене једна на другу, тако да свака пада за свој рачун. Препирка је била бескрајна. Напослетку позва Галилеји своје противнике на трг иза катедрале па са косог торња пизанског, као створеног за тај посао, баци, у исти мах, две камене кугле. Једна је од њих имала добрих сто фуната, а друга ни фунтицу. И ја сам био очевидац тога призора. Обе кугле почеше да падају, прво полагано па све брже и брже. Тих неколико часака испунише нас све великим узбуђењем као да гледамо какво утркивање. Напослетку видесмо како су обе кугле стигле заједно на земљу...“

Историја научних идеја проткана је и основним знањима о нашем сунцу и планетама, њиховим орбитама, да би, у централном делу књиге, били изложени Миланковићеви постулати о климатским променама, тј. цикличности ледених доба кроз историју и будућност Земље.

У завршним писмима, писац описује настанак Земље, фазе кроз које је прошла све док није постала колевка живота (не пропуштајући да упореди научну и религиозну верзију ових дешавања), а затим предочава и њену будућност пратећи фазе умирања Сунца и планета које круже око њега.

Коначно, следи позив пријатељици на путовање возом за саобраћај са Месецом, потом су на реду посете Марсу и Венери и, коначно, хаџилук у васиону, у звездана јата и ројеве сунаца. Као што су зналачки описана давна времена, и предстојећа путовања на планете и кроз свемир уверљива су тако да се писац открива као убедљиви аутор научне фантастике, што овом делу даје значајно место и у овдашњој историји овог жанра.

„ Да ли ћемо се на том путу сударити са којим другим сунцем? Вероватноћа таквог судара није велика због довољног простора у васиони. Но, не лежи само у њему опасност! Довољно је да се наша Сунчева породица мимоиђе наблизу са којим другим сунцем, па да ово својом привлачном снагом промени само мало облик Земљине путање. То би се одмах осетило! Однос годишњих доба изменио би се, ми бисмо могли доживети ледена доба, јача и страшнија него она која је Земља већ претурила преко своје главе. Ако би се тај мимоилаз десио на већој близини, онда би привлачна снага странога сунца могла и да растури нашу планетску породицу, а његови зраци да спрже лице Земљино. О судару нашег Сунца са оним страним нећу да говорим, то би била једна ужасана космичка катастрофа, какве се уосталом, дешавају с времена на време, а нама наочиглед, у далекој васиони. Изгледа ипак да ће се, пре таквог судара, наше Сунце охладити и да ће се живот на Земљи угасити природном смрћу, старењем Сунца.“