Незабораван догађај из мог ђачког живота

Успех за собом повлачи радост, а радост срећу, осећање које свако од нас воли и жели да осети. Срећа је крхко осећање које се врло лако "поломи" и распрши, па га ветар понесе високо и оно постане недостижно неко време, међутим, ту су добри и племенити људи који желе да своју срећу поделе са нама и надоместе нам тај губитак.

Неспокојство је прво осећање које се пробудило заједно са мном далеког 26. априла. Устао сам и неко време зурио сам у свој одраз у огледалу: изгледао ми је необично, ружиле су га ситне црте неспокојства и забринутости. Ова два осећања потпуно су избрисала сву самоувереност и одлучност, па су моје тело довеле у необично стање, стање одсутности. Чинило ми се да је лик у огледалу неко други, а не ја. Мајка је прекинула одсутност својим гласним дозивањем негде у позадини, већину речи нисам чуо, али када сам се окренуо, дала ми је знак да пожурим. Обукао сам се и изашао у двориште, сав блед - изгледао сам страшно. Сели смо у ауто и упутили се ка школи. Док сам се возио и приближавао школи, неспокојство је потпуно овладало мојим телом, удови су се тресли, а глас ме је издао.

"Стигли смо", биле су речи које је моја мајка љубазно изговорила, паркиравши ауто недалеко од школе. Изашао сам и кренуо ка улазу; док сам ходао, нешто се у мени ломило, хтео сам да одустанем, поздравим се и одем.

"Не!", рекао сам себи и одлучно закорачио напред ка аутомбилу који ме је чекао. Испред школе је стајала разредна са другарицом која је такође изгледала уплашено, срце јој је поскакивало, као и мени.

"Кренимо, закаснићемо", казала нам је разредна пред полазак. Возач се сместио, разредна је прегледала своју торбу и спорим покретом главе дала је знак да можемо да кренемо. Пре него што сам ушао у ауто, стао сам плашећи се да уђем, плашећи се непознатог. Утонуо сам у размишљање, вратио сам догађаје који су били изгубљени у мору сећања. Сетио сам се нашег вежбања са разредном, њеног труда да нам све објасни детаљно, ако треба и сто пута, нашег смеха и шала док учимо. Сетио сам се тих лепих тренутака који су ми помогли да донекле поново овладам својим телом и потиснем забринутост, осећање које је тада преовладавало. Самоуверено сам ушао у ауто и кренули смо на републичко такмичење из хемије. Пар минута након уласка у ауто, схватио сам да ја то могу и да то желим. Док смо ишли ка Врању, гледао сам кроз прозор, негде у даљини видео сам свој циљ, видео сам себе као победника - победника лоших осећања.

"Стигли смо", објавила је разредна убеђена у наш што бољи пласман.

На њеном лицу приметио сам црте среће, није ми било јасно откуд срећа ту. Ушли смо у хемијску школу и одмах на улазу били лепо обавештени да се за пар сати одржава први део такмичења. Паника - осећање које се надвило над нама, неискусним и новопеченим такмичарима. Тих пар сати провели смо у хотелској соби, припремајући се за сукоб са непознатим, дрхтали смо, али смо били убеђени у наше знање.

"Време је", јавила ми је разредна преко телефона.

Другарица и ја смо узели прибор за рад и кренули. Док смо практично радили, на нашим лицима приметио сам високу концентрацију, али и страх помешан са тремом, наше руке су биле увежбане и прецизне. Одрадили смо експеримент брзо и коректно. Изашли смо из лабораторије узнемирени, отишли смо у собу. Када смо стигли, погледао сам се у огледало, изгледао сам чудно, необично весео. Слична осећања приметио сам на Иванином лицу. Тишина у соби, ћутимо. Мук прекида гласно звоно мог мобилног, јављам се и са друге стране чујем глас разредне, који нам саопштава да смо освојили максималан број поена са тог дела такмичења. Та реченица, пробудила је у мени задовољство, осетио сам дашак среће, али је неспокојство и даље било присутно.

"Јак си непријатељ, али не и непобедив", помислио сам осећајућу како неспокојство одузима сваки делић среће са мог лица.

Сутрадан је дошао на ред индивидуални, теоријски део такмичења. Устао сам и погледао се у огледало, лице ми је изгледало необично, нема црта, празно је. Отишли смо до школе, ушли у једну од учионица и невезано једно од другог започели тест. Сконцентрисао сам се на задатке и самоуверено и без имало страха почео да их решавам. Завршили смо тест, отишли до собе, спаковали своје ствари и увече кренули назад.

"Одлични сте", саопштила нам је разредна, а док нам је саопштавала речи неке особе са друге стране везе, осетио сам како сва лоша осећања испаравају, излазе из мог тела, бришу се са мог лица, одлазе у висине, а на мом лицу остаје само празнина.

Долазак кући доста тога је променио: честитања мајке и породице, њихова жеља да поделе своју срећу са мном обрадовала ме је.

Ноћ је, сви спавају, пробудио сам се, пришао прозору и видео мрак. У даљини се назирало необично светлуцање, прилазило ми је, бивало је све ближе, а онда неједном је нестало. Осетио сам се чудно, отишао сам назад у кревет и заспао са осећајем изгубљене среће која ми се вратила.