У синкретизму музике и књижевности

Јунак романа "Рубикова столица" савременог писца Марка Шелића Марчела, млади музичар Лео, у савремено хаотично време покушава да изгради музичку каријеру, вешто избегавајући замке популизма, а са друге стране, на личном плану, бори се да сачува љубав као највишу вредност. Он је представник још једне генерације која је суочена са чудовиштима у стварности. Да би се ослободио беса, пише записе који подсећају на дневник, а које именује као "Опсенаријум", то је "књига опсена, поезија писана у часовима веома посебних поринућа у душу. Истините опсене, опсене које истинују, истине које опседају" . Креира лик Малтерега, чудовишта које кажњава преступнике, као што црвоточина стварности кажњава нас, сурово, немилосрдно, попут митолошких демона: "Комадићи лица у ковитлацу ужареног дима. Око са две зенице. Појављује се ниоткуд, не говори ништа и носи мрак са собом. Измишљен је, али с таквим једом да можда може и стварно да убије. Да ли и твој бес изгледа овако?"

И оно што се случајно чује, од случајних саговорника, може постати мудрост коју прихватамо као филозофију живота, као могућност да се ипак живи упркос неспособности живљења, макар и у самоћи: "Све ти се скупило. Отиснуо си се у пловидбу по пучини...а пучина мртвог мора је пук. Нефилозофски речено, стока једна грдна. И сад те погађа што те неки људи не воле, не свиђа им се шта певаш и шта говориш, и сад те запљускују својим баналним таласима неопседнутости, изложен си тој радијацији. И онда, у тој борби да останеш исти, све се више мењаш, престајеш да будеш јасан и ближњима, вичу на тебе и гунђају, и ето те самог. Јединац, па још стваралац, све прима к срцу. И још мисли да је лоше бити оптерећен свим тим. Ноте му исходе из прстију, а не чује складни пој те прелепе речи: опсесија".

Ми само имамо сапатнике, у лавиринтима трајања проналазимо неке необичне аналогије, али битно је да онај који стварно ништа не зна не узвикне оно чувено ја знам да ништа не знам, или размаглити погледе, добар човек је илузија, све је релативно, и све зависи од низа случајности. У свом животном видокругу видимо и оне изнад себе и редове нових снага, питање је и како пронаћи праву меру, треба ли "раздевичити нечије снове", да ли је мудро увек бити онај са неугасивом потребом да виче цар је го.

Морфологија текста и његова визуелизација допуњени су цртежима, новинским исечцима, страницама одштампаним у рукопису. У мрежи полифонијске структуре и морфолошког богатства ипак се не губи доминантна тачка гледишта власника необичног дневника.

Књижевник и новинар Дејан Стојиљковић о роману каже следеће: " Неко ће у њему видети прецизну вивисекцију наше лоше прошлости и ништа боље садашњости, некоме ће бити хроника једне изгубљене генерације, некоме стрип-сценарио који је метастазирао у облик вишег реда, некоме дијагноза за све болести нашег друштва, али сви ће на крају у њему препознати само једно – проклето добру причу."

"Рубикова столица", први део трилогије "Малтерего", у ствари тематизује однос добра и зла приказујући однос главног јунака према насиљу. Насиље је трулеж друштва која се подноси, која није тамо где јој је место – на сметлишту. То некажњено зло изједа Леа, изазива у њему немире, пошто, по својој природи далеко од насилника, не може на зло да одговори злом без унутрашњих дилема и ломова. И ма колико се трудио да остане на позицији добра, овај модерни Хамлет трећег миленијума биће приморан да се супротстави, да реагује у једном наметнутом сукобу са "ситним" друштвеним злом. Свакодневица савременог човека толико је засићена насиљем да и и душама благородним намеће отворену борбу против зла, у ма каквом да се облику појави. У ћутању је сигурност, али данас је најтеже ћутати.

Лео је рок музичар супротстављен свим друштвеним аномалијама, није тешко направити паралелу са пишчевим животом и размишљати о "тешком талогу искуства". А сам Марко Шелић каже: "Када је о Леу реч, волим да мислим да је он радикална верзија мене. Иако су паралеле видљиве, он заправо никад није ја – он је у сваком моменту или много боља, или много гора особа од мене."

Ишчекујући други и трећи део трилогије "Малтерего", остаје нам да се запитамо да ли је књижевни критичар Михајло Пантић у праву кад каже да је писац Марко Шелић украо игру музичару Марчелу. Или је та игра у синкретизму музике и књижевности?