Ми образовање схватамо озбиљно
29. јануар 2012.

Ходати Савиним стопама

Вести | Драган Ђорђевић

У Великој сали Општинске библиотеке (Дома културе) свечано је обележен Дан Светог Саве представом коју су припремиле драмско-рецитаторске секције Основне школе „Јован Курсула“ и Средње школе у Варварину.

Чинећи дела у складу са вером чија је основна идеја љубав, Свети Сава је остао са нама кроз векове. “Целомудрене речи Немањине беху најважније Растково научење и руководно начело пред сваки важни пут којим је ходио. А дато му је Божијим промислом да нам одреди све четири стране света да бисмо у многовекој помрчини сами себе пронашли.“ А ми смо на путу Светосавља у оној мери у којој ценимо духовне вредности.

У Великој сали Општинске библиотеке (Дома културе) свечано је обележен Дан Светог Саве представом коју су припремиле драмско-рецитаторске секције Основне школе „Јован Курсула“ и Средње школе у Варварину.

Академија је почела хорским извођењем Светосавске химне и беседом свештеника Срђана Миленковића, тематски тесно повезаном са текстом саме представе.

Позоришним приказима оживљена је атмосфера на српском двору, свечано присећање на највећег српског светитеља и просветитеља, окупљање учитеља, професора и ђака и тренутак када кнез Михаило Обреновић проглашава обавезу свих школа у Србији да прослављају Светог Саву као школску славу речима: “Још је цар Душан установио Орден Светог Саве, којим је обдаривао заслужне људе. Савиндан као школску славу озваничио је кнез Милош Обреновић. Грчке трговце у Београду је опоменуо: „Зашто ви њега једног да не знате, кад ми знамо толике ваше свеце!“ А овог лета Господњег 1841. ја, кнез Михаило Обреновић, обавезујем се да ћу законом утврдити обавезу школа да сваке године, 27. јануара, славе Светог Саву као своју славу. Живели, Србљи, свакад и свуда! Прославимо весело овај свечани тренутак!“

Посебан печат оставили су музички пасажи - извођење духовне песме и фолклорне тачке-„Бојарке“, која је оживела драмски приказ и пружила гледаоцима употпуњен утисак о дворском животу.

Једну од значајних идејних основа текста чини беседа Светог Симеона о језику: „После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се...“ У савремено доба које је обележено немаром према језику као бићу народа овакве поруке потребно је чешће понављати како би се урезале у свест младих нараштаја.